среда, 30. децембар 2015.

9. ЧЕЛЗИ, ИНТЕР И ЧУДА БЕОГРАДСКА

- Бане, Бане! – звао је деда.
Бане одложи дедину свеску и сачека – предомислиће се...
- Бранко! Молим те! Нађи вадиџеп у бифеу. Ова брља је фабрички запечаћена...
- Погледај етикету – тражио је Тома – и покај се! Вино српских владика и бечких хотела!
- Бермет – прочита деда. – Сремски Карловци, година... Хм, види ти то... Где си ово нашао?
- Праве људи, па ко зна – нађе.
- Е, ово још нисам пио!
- Јеси, али си заборавио.
- Ја заборавио? Када?
- Памтиш историјске датуме и имена која ломе језик, све тимове и фудбалере, ко је био на седељкама и где, а шта сте пили – немаш појма!
- Бермет бих запамтио. Добро вино.
- Шта је било после прве утакмице под електричним светлом, мојим првим великим послом?
- Тада? То је била 1937... Седељка у кафани, шта је могло да буде?
- Частио сам берметом цео тим, управу и присутне навијаче. Пет сандука овог бермета сремско-карловачког!
- Онда када је струја нестала на полувремену? Сећам се, цело друго полувреме држао си прекинуте жице да имају контакт.
- Спојио сам и држао кратко док није дошао електричар...
- Шта причаш? Па својим телом си давао контакт, да спасеш велики посао! Види каква ти је рука – црна до лаката! Покажи детету! Чик, покажи!
Тома засуче рукав: мишићава подлактица препланула од сунца и прошарана са беличастим ожиљцима.
- Ето, видиш! – ликовао је деда. – Струја те је истранжирала!
- Све ово је од фудбала – упирао је Тома кажипрст у ожиљке - од крампона, од стативе, од оне туче после утакмице... И рука није црна, само препланула од сунца.
-Али је истранжирана на електро-роштиљу – смејуцкао се деда Бода. – Те вечери...
- Видео сам да вам добро иде. Били сте бољи од Енглеза, таман сте повели...
- Од Енглеза? – зачудио се Бане. – Играли сте са Енглезима?
Обојица климнуше главама, као да се то подразумева само по себи.
- Екипа енглеског Црвеног крста? Доктори и сестрице...
- А, јок! – одсече деда. – Челзи.
- Челзи? – узбуди се Бане. – Који Челзи? – упита сумњичаво.
- Па онај чувени, енглески. Професионални још тада. Припремали се за европско првенство у Паризу па хајд` да у пријатељској одеру неки клуб. И одабрали «црвене» - Југославију. То је био београдски тим, не репрезентација.
- И? Који је био резултат?
- 6 : 1.
- Разумем, ипак сте ви били аматери...
- За нас, дете моје, 6 : 1, али за нас. Сећам се, голове су дали Перлић три, Лојанчић, Савић и Петровић. 
- А Шијачић?
- Он је додао Петровићу за први гол, зато си га упамтио... Можеш да провериш, имам исечке... Спасић на нашем голу је имао свој дан, а ни ја нисам био лош као леви бек.
- Играо си против Челзија? – Бане још није могао да дође к`себи.
- Играо је! – потврди Тома. – А ја сам играо против Интера.
Бане се загледа у Тому као у ново чуде коме се најмање надао.
- Две недеље после текме са Челзијем – објашњавао је деда – играли смо против тадашње Амброзијане, касније Интера. Чувени Ђузепе Меаца, капитен италијанске репрезентације и Амброзијане, начуо је за Челзи и само одмахује главом, не верује; мисли – плаше га. Е, сада ћеш ти да видиш  - наљуте се наши и са 4 : 1 слупају Интер! Кажу да је у Риму Мусолинију испала чаша из руке када је то чуо, лош предзнак који се касније и остварио...
- И тада је била седељка – настави Тома - али су се уз бермет пила и некласирана вина. Али, против Челзија, е, ту је био само бермет. По чашу, две пре текме. Зато сте тако убедљиво победили! И ти, који наводно све памтиш, ти кажеш мени...
Бане се повуче у дедину собу. У глави му је брујало. Победили Челзи, па Интер, хеј! Изгледало је невероватно. То је било равно двема новијим текмама које је памтио. Прва је била утакмица Југославије са Индијом којој је то био први међународни сусрет. Индијци су на терен изашли, по домаћем обичају, босоноги јер „тако играју боље“ и изгубили са 10: 0. Друга је текма са Заиром који је дошао на светско првенство у Минхену, ношен небеском амбицијом свог председника – да освоје прво место. Поред европског тренера, председник је одабрао девет најбољих врачева из целог Заира. Они су својим мађијама претварали лопту у ватрену куглу или је чинили невидљивом, а могли су да створе и неколико хитрих мајмунчића који су усмеравали лопту у гол, или је заустављали. Врачеви су несметано изводили све своје мађије, Југославија је у првом полувремену повела са 9 : 0 и председник је одмах све вратио у Заир. Врачеве је стрпао у затвор и већ сутрадан их ослободио да би могли да присуствују свезаирском конгресу и то у свечаним, првим редовима...
Али ово са Челзијем и Интером је било раније, пре рата и његовог рођења. Тада се сетио дедине напомене о исечцима и у орману пронашао досије са ознаком «1937». Ту су били – или нису? – докази да су се чуда одувек догађала.
Листао је исечке из старих новина, рапави и растресити папир као да је остављао отиске на прстима: почетак изградње сајма и првог новобеоградског насеља, смучарска скакаоница у Кошутњаку и на Авали, стратосферски балон професора Пикара и пловећа санта са Шмитовом експедицијом, филмови «Поштарева кћи» и «Торнадо» са Патом и Паташоном у биоскопу «Балкан»; па о оператору Јану Хруди, великој забави у биоскопу «Корзо» са програмом и наградном лутријом: «наполеон», печено прасе, торта и плес са играчицом у програму, г-цом Равски, «али на растојању» и обезбеђеним земичкама за гађање негативних личности у филму...

И, на посебним странама, исечене и улепљене текстове



Те године, видео је листајући даље, Италија је у финалу првенства света победила  Бразил са 6 :5, а Меаца, онај исти који је играо у Београду, слављен је као велики капитен светског првака...

Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар