субота, 26. децембар 2015.

Постмодерни друид Мистер Ал

17. Велики мајстор гламура

Када је Створитељ завршавао своје Велико Дело и одвојио тло од воде, Елементи – деца Његова, пожурили су да заузму што боља места и буду ближе Срцу Земље, тамо где гори Вечита Ватра Његова. Они најтежи, снажни и моћни лако су утонули у меко тло, лакши су остали на површини повезујући се међусобно да не би били одгурнути у простор, а они најлакши су још еонима лебдели, ношени тамо-амо земаљским, сунчевим и магнетским бурама.
»Ја стварам ред а деца моја га претварају у хаос«, наљутио се Створитељ. И када је све своје важне послове по небесима обавио, он сазва Велику Ложу Земље, да јој преда власт – у име Његово – над Тлом, Водом и Ваздухом Земљиним. Немајући поверења у  своју разуздану децу, он им унапред одреди места која у Великој Ложи заузимају, следећи неумољиву правду Своју.
У прве редове смести оне које су највише ветрови шибали и који су разноразног земаљског и небеског шара видели. Иза њих намести друге, оне који су удружени тражили место своје. На крају, поређа остале, тешке, сјајне и охоле, да их казни за сујету њихову.
Када се Велика Ложа састаде, Елементи заузеше своја места и згледаше се у чуду: они ваздушасти и лебдећи, са Водоником на челу, добили су власт и моћ, а Гвожђе, Злато и други тешки и нападни - силу и сјај. Таква је била воља Његова: власт ће управљати силом, а сила ће обуздавати власт; сјај ће бити без моћи, а моћ неће имати сјај…
И на Земљи се поново успостави склад и мир Његов.
Много еона касније Створитељ погледа своје дело и изненади се: људи су ред Његов изокренули, Гвожђе посвађали са Златом, силу упрегли да стекну моћ, власт и сјај.
Е, не може тако, помисли Створитељ. Крену руком да заведе ред али се трже јер то што он хоће исто је што људи раде и постаће пример за углед. То треба да уради елегантније, да сјају дода силу, а сили одузме сјај.
И он створи Великог мајстора гламура и да би сакрио своје накнадно дело научи људе како да га добијају из боксита. Непроменљив и вечан, јак али лак и прилагодљив, елегантне сиво-сребрне и сваке друге жељене боје, он се умеша међу људе...
           
            18. Постмодерни  друид Мистер Ал

На полувремену меча деценије (Реал – Барса 1 : 1), чим су се бучно огласиле рекламе, Бане дограби даљински и склизну низ друге програме. Полемика, модна ревија, неефикасне градске службе, завијајући турбо-фолк у минићима, промоција новог типа аутомобила... Нека нова марка необично скраћене линије. Пустио је тон и убрзо схватио: промоција новог Електро-Тесла возила од плексигласа и алуминијума.
Да ли ће и ова марка, питао се коментатор, доживети судбину електро-аутомобила из 1970. године? Тада је сто нових возила подељено на пробу медијским личностима. Велика ауто и нафтна индустрија је одмах реаговала, на берзи скупо платила акције те фирме и одмах повукла сва возила са објашњењем да постоји озбиљна фабричка грешка. Остало је само десетак комада у музејима и колекцијама аутомобила који су, током месец дана, сви до једног, дигнути у ваздух! Да им не остане ни најмањи траг који би могао да доведе до нове производње...
Аух! – помислио је Бане и тада приметио, у позадини, елегантног господина у светлуцавом оделу пригушеног сјаја. У друштву две лепотице пажљиво је загледао ауто са којим се његова појава савршено слагала – исти тонови светле боје, елеганција линија, ноншалантност изгледа. Камера је ушла у ауто откривајући детаље и са сата у возилу прешла на ручни сат од беле платине, бледо плаву кравату и широке ревере светлуцавог одела. Непознати се управо нагињао над ухо лепотице да јој шапне неку тајну или слатку реч и понудио је цигаретом из сребрнасте табакере. Режисер се вратио на аутомобил, камера га је обишла са задње стране подвлачећи се у празан простор где није било ауспуха и направио рез на две издужене цигарете сребрнастог филтера које су се слободно димиле формирајући изнад глава преплет плавкастог дима у облику два слова неодољиво налик на  АЛ.
Димни сигнал Индијанаца, помислио је Бане и тада га протресе предосећање да је нешто пропустио, да не схвата нешто врло очигледно. Нешто му је промицало као песак између прстију и он одмахну главом у врати се на утакмицу. Реал је изводио аут, иза играча је бљеснула покретна реклама откривајући тајне нове ауто-козметичке у сребрнастој амбалажи и Бане се сети: Мистер Ал! Онај дедин и чика Томин господин из давних времена и неко на промоцији ко подсећа на њега....
Следећих дана поново га је видео, и то неколико пута: на модној ревији, на великом пријему нове медијске звезде сваштарског профила, на научном скупу посвећеном... ко зна чему. Увек смиреног, прстију значајно спојених у троугао испред себе... Био је свуда и нигде јер се камера никада није задржавала на њему. Прелетела би преко њега и није га поново налазила, али на неком следећем догађању опет је био ту, у свом препознатљивом светлуцавом оделу широких ревера и светлоплавој кравати.


Нешто ту није у реду, мислио је Бане и у паузама игрица, док је нешто чекао или био безвољан за било шта друго, укуцао у претраживач Интернета: Ал, Мистер Ал, светло одело, увек у позадини.
Резултати које је добио су били запрепашћујући. Мистер Ал је вековима био личност у сенци за коју се једва знало да постоји. Бане је покушао да разјасни то  невероватно »слепило« овог уочљивог господина. Мистер Ал никада није био сам, увек у друштву нових, непознатих лепотица чији је шарм, егзибиционизам и сексепилност њега остављао у дубокој сенци. Такође, разлог томе је и његова одбојност према накиту и било каквом кићењу и украшавању, као и изричито одбијање да учествује у ратовима – изгледа да је он један од ретких који, током свог предугог живота који се може мерити само свемирским календарима, није учествовао ни у једном, једином војном сукобу. Тек новији снимци, из ових постмодерних времена, његову витку, елегантну појаву у светлом оделу откривају у позадини логистичких војних центара.


Откривајући прошлост, Бане је све више залазио у дубине времена. Изгледа да је неко ко личи на Мистер Ала био један од помоћника ружног и обогаљеног Хефеста, бога ватре и ковања, који га је отерао из своје службе јер је Мистер Ал био равнодушан према изради накита и изричито одбијао да кује оружје. Алхемичари су га познавали и ценили, убеђени да он зна како се добија сребро, али њих је интересовало злато и чувени »камен мудрости«. Помиње га и Јунг у својим алхемичарским студијама и описује једини познати рељеф са његовим ликом: Мистер Ал, висок и елегантан
управља луксузним колима у која се излежавају наге лепотице, а вуку их четири расне кокошке (!!!). Руку која је то исклесала водила је завист, не знајући да му подиже споменик за будућа поколења.
Мистер Ал је дозволио да буде примећен у јавности тек 1825. године на светски чувеној пробној вожњи прве локомотиве енглеског инжењера Стивенсона. Витак и лагахан у свом светлом оделу изгледало је као да лебди окружен свом том тежином тона и тона гвожђа, чврстине и снаге. Од тада га запажају све чешће: на промоцији Бесемеровог конвертора за челик, Беловог телефона, Едисонове сијалице и грамофона, на отварању прве хидроцентрале, премијерама Аиде, Кармена и Лабудовог језера, увек у друштву неке друге егзотичне и расне лепотице. Тврди се да је био и на отварању прве Возаревићеве књижаре у Београду и на свечаној седници новоосноване САНУ, али за то нема ваљаних доказа, а српске лепотице су умеле да сачувају своје тајне.
            Године 1929. Мистер Ал је поново дошао у Београд, као пратња чувене Џозефине Бекер. Ту је остао до доласка светске тениске звезде Анрија Кошеа коме су једино он и сликар Иван Радовић могли да буду пристојни партнери.
Највише података је у аналима тајних служби: Мистер Ал у више држава има подебеле досијее. Записан је као један од »непријатеља империје« и »страни агент« који је протествовао против злоупотреба Нобеловог открића динамита, одбио да се укључи у новоформирану Легију странаца, агитовао против француског освајања Алжира и енглеског присаједињења Новог Зеланда, а за време светске промоције Колтовог револвера организовао је у суседној хали велики »шкотски« избор за Мис и Мистера света са паролом: »Скините килт, баците Колт!!!«
Вероватно је бојазан да не нестане у тами полицијских чистки била разлог што је дозволио да коначно буде представљен јавности.
Било је то 1886. године на великој промоцији немачког физичара Хајнриха Херца који је управо доказао постојање радио-таласа. Мистер Ал се појавио у друштву тек номиноване Мис Гренланда – прелепе плавуше сивих очју и бујних, рубенсових облина. Сам Мистер Ал је био у сребрнастом оделу  које је његову витку појаву чинило још вишом, плаве косе и још плављих очију са присенком туге у њима, што је присутне даме посебно заносило до екстазе. Доживео је светски успех и први пут изашао из сенке – Мис  Гренланда је остала запамћена као његова раскошна пратиља. Многи су касније покушавали да имитирају  његов стил, али је то једино успело Стив Мек Квину – Мистер Алова једноставна елеганција, лакоћа понашања и чврстина држања били су, безмало, непоновљиви.
Тако, када је те исте године Чарлс Мартин Хол успео да из смеше криолита, ретког елемента кога има само на Гренланду, издвоји нов метал светло сиве, сребрне боје, веома чврст али лаган, који не кородира и лако се рециклира, асоцијација је била свима јасна и дилеме није било – нови метал је добио име ал, односно алуминијум. Касније је утврђено да се алуминијум углавном и налази у облику једињења и смеша са другим хемијским елементима, а најчешће у бокситу. Чврст а лаган, са ненаглашеном елеганцијом и великом практичношћу Мистер Ала, алуминијум има разноврсне намене. Три пута лакши од гвожђа а тек мало слабији, он може да се кује у жице тање од власи и листове тање од папира, идеалан је за тубе, намештај, грађевинарство, индустрију и електронику. Најзад, попут Мистер Ала, то је вероватно једини метал од кога нису прављена убојна ратна средства  током већ дуге историје света.
Невин и чист, чврст и лак, сребрнаст и непоновљиво елегантан у својој једноставности, он на себи носи јасан месечев знак, одраз Мистер Алове алхемичарске иницијације...
Да ли се то време креће у скоковима, мислио је Бане, а његов непрекидни след нам само изгледа као постојан континуум? Или је Мистер Ал одувек ту, а ми смо ти који долазимо и одлазимо...

Из романа ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН

Миливој Анђелковић


Нема коментара:

Постави коментар