четвртак, 31. децембар 2015.

БИТКА ЗА ДЕЛФЕ

КЕЛТСКЕ ХРОНИКЕ - из фантастичног романа ЧУВАРИ Бе-Те

БИТКА ЗА ДЕЛФЕ

... пламени језици су лизали опљачкане заветне храмове Сикнијана и Сифнијана, Мегаћена и Тебанаца, Сиракужана и Крићана, када су борбени редови Келта обухватили храм Атињана. Најхрабрији су већ били на трему и нестрпљиво пребирали заветне дарове и украсне статуе, скидали златном гравиране штитове...
Буљуци жене, дечака и ветерана онемоћалих за борбу вукли су ковчеге пуне златних полуга, пехара, украсних предмета и накита, спуштајући се низ стрмину ка келтском логору. Облаци дима и чађи ковитлали су се изнад Делфа до врхова Парнаса и још више, у саме дубине тамног неба.
На падини изнад глава незадрживих варварских ратника бљештали су мермерни стубови огромног Аполоновог храма, обасјани сунцем и одсјајима пожара. По грчком предању пророчица Питија је обећала Грцима да ће их од Келта спасти «беле девице» и сам Аполон. И када је Келте од Аполонове  баснословне ризнице препуне злата свих грчких градова и Креза, пребогатог владара Лидије, делило још пола стреломета и само један, повијен и изранављен, ред хоплита пророчанство је почело да се остварује.
Паусаније пише да су са врхова Парнаса затрештали громови, а муње су бљеснуле таквом силином да су и мермерни стубови постали прозирни. У вихорном налету заплесале су снежне «беле девице». Келте је повила ледена олуја тукући их непоштедно у лице, Парнас се затресао као стари рундов када са себе отреса досадне буве а лавина камења, стена и читавих громада великих као палате сручила се на дугокосе келтске ратнике.
Грчки историчар и географ Страбон је забележио да су Келти склони  ратовању; раздражљиви су и спремни за битку кад су изазвани, без обзира где то било и када, па и због најмањег повода, ослонивши се само на своју снагу и храброст. Цицерон тврди да Келти нису знали за страх и да су били спремни да ратују и са самим бесмртним боговима. Веровали су да смрт не постоји јер душе прелазе у нова тела; већ се догађало да Келт поубија своју децу, жену, родитеље и себе да не би постали робови и да у новом животу буду слободни.


Грчки историчар Аријан потврђује њихову неустрашивост бележећи детаље о првом сусрету Александра Македонског са келтском мисијом, педесетак година раније. Негде на Дунаву, у земљи трачког народа Трибала, будући господар света је краљу Сирмији показивао чете своје моћне и непобедиве војске. Желео је да заплаши и са њим склопи војни савез да би се неометано посветио рату са Персијанцима. Тада је Александар упитао Келте да ли и њих плаши оваква, силна војска. Дугокоси ратници су се згледали, а фини траг осмеха улепшао им је лица.
- Нас би уплашило једино ако би небо пало на земљу - одговорили су, тврди Аријан.
На падинама Парнаса учинило им се баш то – да је пало небо. Први  редови ратника били су збрисани, други здробљени камењем; њихово оружје је први пут било немоћно.
Тада су из Аполоновог светилишта изашла четири дивовска, тешко наоружана ратника чија имена саопштава Паусаније: Хипорекс и Лаодок који су дошли из земље Хиперборејаца, затим Ахилов син Пир, освајач Троје и сам божански Аполон. Сваким замахом својих огромних мачева косили су десетине Келта као презрелу траву, дробећи грудњаке, пробијајући штитове...
У стравичној тутњави громова и стена, бљеску муња и страшних мачева преостали Келти су прсли куд који, панично се суљајући низ падину. Бренос, келтски краљ, очајан што је његова непобедива војска одједном преполовљена, пошао је у сусрет највећем и најстрашнијем од свих ратника, самом Аполону, оном кога је исмејавао, као и све грчке богове, јер не само да имају људски лик, већ и људске мане што боговима не приличи.
Три пута су укрстили мачеве и три пута је Бренос падао рањен. Сваки пут се поново дизао гоњен срамотом и очајањем.
Четврти пут Аполон није хтео ни мач да подигне. Само је прохујао поред њега бљештећи у дивном, златном оклопу, растерујући немилосрдним  ударцима његове најверније пратиоце.

Тамна громада Парнаса са вековима  невиђеном бљештаво-белом капом снега, онаквом какве су у далекој Галији,  наже се над Бреносом и он утону у црнило...
Миливој Анђелковић      

Нема коментара:

Постави коментар