ОЦЕНЕ ОРФЕЈЕВОГ ПРСТЕНА

IVANA MILAKOVIĆ

Orfejev prsten Milivoja Anđelkovića je prilično interesantan roman. Sam autor ga naziva Neo-F romanom,a kako je sklon eksperimentisanju, naziv je sasvim prikladan.

Kao i kod, recimo, Naseljavanja Vizantije, i ovo je roman o potrazi (pa u fantastičkom ruhu, sa putovanjem kroz vreme). Romane o potrazi volim, one sa putovanjem kroz vreme ne toliko, osim ako je autor dovoljno vešt da me zainteresuje i da nadvlada moju odbojnost prema takvim pričama. A ovaj autor to sigurno jeste.

I tu dolazimo do onoga što mi je prvo palo u oči: Milivoj Anđelković je iskusan autor. Sa gomilom već napisanih i objavljenih što knjiga, što igranih i dokumentarnih drama, što feljtona… Što znači da ne samo da nema početničkog pisanja, nego je sve pitko (što ne znači i površno). Teče. Ne spotičete se o autorovu nesigurnost u izrazu. I o čemu god da piše, ume to da učini zanimljivim.

Čak i kada, kao ovde, pušta svog junošu od protagoniste da tumara tamo-amo, zbunjen, nezadovoljan zbog lepe Ele koja kao da ga vuče za nos, kao da bi nešto htela s njim, a onda zbriše, pa tako više puta… A sve to dok se u pozadini dešavaju neke jako čudne stvari. Prodori iz prošlog vremena u naše. A moguće i prodori iz budućeg vremena u naše. Velika zavrzlama oko toga. Naš junak je sve zbunjeniji i sve ljući, ponešto sazna samo da bi to otvorilo brojna druga pitanja, i tako dok se ne zaleti pa kud puklo da puklo. Pa dospe tamo gde dospe. I zaglavi se, kao što bi se dalo očekivati. I veruje u jedno, da bi na kraju ispalo, uz autorovu dobroćudnu duhovitost, da je zapravo bilo nešto sasvim drugo.

Fino je ovo. Roman o potrazi, i mogućnosti izbora (beskonačnoj mogućnosti), i tome da je bitno punim srcem biti u onome što radimo. Ako već radimo nešto, da idemo do kraja, jer inače nema smisla.

Ko voli vrludave romane o potrazi bez jakog zapleta, ali koji vas na kraju ipak odvedu tamo gde su naumili, ili, ko voli pomalu starinsku fantastiku koja ipak donosi nešto novo, Orfejev prsten bi mogao fino da mu legne.

A i ako volite autore erudite koji svašta nešto mogu da vam kažu o Keltima (i još ponečemu), i onda bi moglo da vam se dopadne.

Preporuke.

Tihomir Jovanovic Pošto volim fantastiku veoma mi se svidela knjiga. Neka vrsta multiverzuma, mešanje prošlosti i sadašnjosti uz zanimljive opiseživota u prošlosti. Stil pisanja je izrađen, čitak i neopterećujući.

DANKO STOJIC, knjizevnik

ORFEJEV PRSTEN je knjizevno uspeo, tecno i zanimljivo napisan roman, s ociglednom mogucnoscu da postane bestseler.

Mozete biti izuzetno zadovoljni ORFEJEVIM PRSTENOM. Napisali ste knjizevno uspeo, komunikativan i zanimljiv roman koji, kao casa hladne vode u avgustu, ne ostavlja na miru citaoca dok ga ne procita do kraja.

Драган Милосављевић. Новинар

Проčитао сам  веć пола књиге. Кад си  стилски отпустио  сам поčетак  све се  разбујало у казивање које теčе. Подсетио сам се времена када сам čитао  Маркеса.Морао сам за поčетак да те уšтинем  да би се  ја опустио и čитао  без да даље  траžим длаку у јајету. Једноставно сам заборавио на то.Ја бих написао   надахнут  осврт за задњу страну.

И да ја сад тебе  мало уређујем. Не могу "онемоћали ветерани да вуку сандуке са златом." Осим ако нису оне мале цигле… 

Дочим, данас ,  глатко  сам се удубио у Келте и секс са изасланицама  богиња. Онај цртеж облакодера  у футуристичком Београда јако подсећа на  вавилонску кулу АВ  или  боцу окренуту наопако , па  чак к...ц  у слобдном паду. То је лош предзнак  из књиге  враџбина која се бави , по свему успешно, прорицанјем будућности.Оно да се Клети нису разуеми у дипломатију , а и Срби, па се зато туку међу собом, пун погодак.  

Nikola Panić

Prvo, hvala ti što si mi poslao knjigu, a roman mi se dopada i čitanje mi je pričinilo veliko zadovoljstvo. Drugi deo mi je zaista bio interesantan. Kada je Bane dobio po glavi od strašnog Kelta i kada je doveden u njihovu sredinu, nekako se promenio tempo i taj deo, pa sve do kraja sam zaista progutao. Svidelo mi se što si na neobičan način zagrizao u jednu veoma složenu i , mislim nama još nedostupnu temu (ljudskoj rasi kompletno) u pokušaju da se približimo tajni fenomena vremena. Uvek sam se pitao šta je ono? Da li je dimenzija, ili je energetski kvantum sačinjen od komprimovanog vremena, a ako je ovo drugo, šta je Vreme. Šta je bilo pre njega? Kada je počelo i ko ili šta ga je iniciralo? Šta je Budućnost, šta je Prošlost i da li uopšte postoji Sadašnjost. Činjenica je da se njene dve osnovne komponente Prošlost i Budućnost. Sve što se događa u njoj, ili se dogodilo , ili će se dogoditi. U nemogućnosti da odgovori na pravi način na ova i mnogo druga pitanja ljudska rasa je , u svojoj  trenutnoj bespomoćnosti izmislila izraze kao što su:  "beskrajno"," beskonačno", "večito" itd, vrlo ograničene opisne prideve, bez suštinskog objašnjenja za njihovo značenje. Trenutno, to su poštapalice koje dobro služe i odavno smo prestali da se pitamo šta one u suštini znače. Zbog toga, smatram veoma hrabim sve one koji se svojim načinom razmišljanja približavaju tim odgovorima i ne sumnjam da ćemo jednoga dana doći do njih. "Orfejev prsten" , za mene je jedan korak napred na tom putu neizvesnosti. Ne govorim o veličini tog iskoraka, nego o činjenici da je on napravljen. Roman je žanrovski potpuno jasno definisan i bilo mi je interesantno što sam na momente (naročito u drugom delu) osetio nešto od  atmosfere Gogoljeve fantastike, koja me je još u najranijoj mladosti opredelila za ovaj žanr. Možda zbog toga što u njemu ne postoje ograničenja i što nudi dragocenu količinu slobode. Mislim da u svojoj vremenskoj petlji treba da nađeš malo mesta i da napraviš još nešto ovako. Bravo!

Natasa Milic

Uživam u ovom romanu Milivoja Andjelkovica kao nekada kada sam, kao klinka, tek otkrivala fantastiku.
Pisaću o njemu opširnije kad dočitam, sada se samo hvalim.

Meho Krljic

Alipreliminarno, reći ću da uživam u Anđelkovićevom pitkom, urednom a samo malo nestašnom stilu, a da je ovo za sada roman u kome se ne vidi šta bi mu bio zaplet

a da mi to ne smeta. Čistunci će svakako ovde primetiti da ima dosta, jelte, postmoderne u fantastici koju Anđelković sada piše, ali meni to ne smeta, naprotiv, mislim da je autor vrlo spretno koristi za svoje potrebe i da i u ovom, kao i u prošlom romanu, uspešno kreira format u kome, baveći se centralnom radnjom knjige, može da opširno piše o istoriji - i staroj i novoj - na, rekoh, pitak i zabavan način. Etnografska, jelte, fantastika je u Srbiji prilično čest i omiljen podžanr i nije da sam do sada Anđelkovića smatrao primarno njenim zatočnikom, ali ovaj roman ima i te elemente i za sada mu vrlo lepo ide.

ORFEJEV PRSTEN - SLOBODAN IVKOV

Blic 12 Jun 2023

Pred nama je nedavno objavljeni, najnoviji roman, u SFR Jugoslaviji i Srbiji najnagrađivanijeg i često objavljivanog pisca naučne fantastike sedamdesetih: časopis “Galaksija”, almanah “Andromeda”, “Politika”, “Savremenik”, riječki “Dometi”, sarajevsko “Oslobođenje”...

Milivoj Anđelković, 1940. rođen u Beogradu, na beogradskom Filološkom fakultetu je diplomirao i magistrirao na katedrama za jugoslovensku i svetsku književnost. Bio je do penzije urednik, glavni urednik i direktor “Književnih novina”, “Savremene administracije”... Dobijao je i nagrade Beogradskog univerziteta, Matice srpske, Oktobarsku nagradu Beograda... Član je Udruženja književnika (bio urednik sajta UKS) i Udruženja dramskih pisaca Srbije. O opusu detaljnije na sajtu www.amika.rs

Posle tačno četvrt veka, koliko je kao autor i urednik aktivan na internetu - i posle 1999. objavljenog prvog srpskog internetskog romana “Viva vox roman” - čuveni novosadski izdavač “Solaris” mu je štampao i ovo NF delo, koje u podnaslovu ima originalno (samo)određenje “Neo-f-roman”. U svojoj 83. godini demonstrira svežu spisateljsku energiju i ideje, ravne po istrajnosti vrednom opusu Žike Bogdanovića, koji je to za F i NF činio i u svojoj 89! Uzori mlađima!

Pre nešto manje od pola veka, u svom uvodniku čuvene hrestomatije teorijskih tekstova o NF koju je 1976. na 338 stranica priredio dr Zoran Živković, urednik je izneo svoje opravdane dileme oko nepreciznog naziva žanra, uz nadu da će se on uskoro izmeniti, i adekvatnije obuhvatiti temu... Nažalost, do danas smo imali nekoliko vrednih pokušaja, kao što je na primer “futurofantastika” (ali, šta sa sižeima čije vreme radnje nije budućnost?), no još se nekako vraćamo staroj, dobroj NF... “Neo-f” je još jedan predlog.

Sjajne romane “Naseljavanje Viz@ntije” i “Vrtovi Vavilona” već smo registrovali u Blicu, a ovaj najnoviji ima potpuno drugačiji pristup. Zaprepašćujuće je da je objavljen u godini na čijem početku je film “Sve u isto vreme” osvojio sedam Oskara i mnoge druge nagrade, a koji na potpuno identičan način tretira paralelne univerzume, svetove iz kojih i u koje se može amo-tamo, i uz boravak “tamo negde”, sa definitivnom spoznajom da svet oko nas nije onakav kakav nam se čini.

Ako smo pre 40 godina na kompjuterima imali dve linije na plavim ekranima koje predstavljaju “rekete” i svetlu tačkicu koja je “lopta”, zatim pre 33 godine Tetris, pa smo pre 25 godina na personalnim “Pentijumima” 1 već pilotirali borbenim avionima F-16, a oko početka 21. veka smo mogli da se “učitavamo” u avatare koji, prikupljajući “skor” besomučno “murtaljezima” ubijaju sve što se mrda - šta li nas čeka za 50 godina u “igricama”?

Izučivši prošlost ne samo svog rodnog grada (nego i drevne Grčke, istoriju srpskog fudbala, astrofizike... pisac u knjigu ubacuje faksimile isečaka iz novina o tome kako je fudbalski tim beogradske “Jugoslavije” pobeđivao i londonski “Čelsi” 6:1, milansku “Ambrozijanu” (“Inter”) sa 4:1, francuski “Rapid”... upućujući unuka u dedine beleške o invaziji Kelta u Grčku u 2. veku pre naše ere, ne zaobilazeći ni Singidunum... Otkud se deda 1937. ne samo našao među Keltima, nego i ostavio beleške? Pa onda 19. i 21. vek u istom prostoru, pa “svebudućnost” - sve to vešto pripoveda iskusni pisac. U filmu “Sve u isto vreme” mekgafin je “đevrek sa svime”, kojeg jedemo i u “Starbaksu” u Knez Mihailovoj strit, dok ovde svi amo-tamo jure za prstenom s Orfejevim pečatom.

Tvrda, dinamična NF.

Stevan Šarčević: PROČITAO SAM “ORFEJEV PRSTEN” MILIVOJA ANĐELKOVIĆA.

Ovaj Neo – F - Roman je zapravo jedna predivna priča o odrastanju.

Bane, sedamnaestogodišnji protagonista ovog romana, iz dana u dan otkriva sve čudnije stvari o svom dedi. Ne samo da je deda Boda bio čuveni fudbaler te prikuplja i slaže podatke o Keltima na prostoru Balkana, već i u svom kredencu čuva neverovatno

sjaktavi, očito drevni prsten, koji se navodno već generacijama nalazi u posedu njihove porodice, a čiji je parnjak sa sobom odneo dedin tajanstveni brat, Banetov imenjak Branko, koga porodica ne pamti po dobru. Do kulminacije Banetovih saznanja o dedi dolazi po poseti predavanju čuvenog beogradskog profesora sa tragičnim ishodom, na kome ovaj tvrdi da se zbog izvesnih kosmičkih anomalija pomerio tok vremena, pa se na određenim tačkama sveta susreću prošlost i sadašnjost. Ispostavlja se da deda o toj temi zna mnogo više no što to pokazuje, pa nedugo potom odvodi Baneta nedaleko od motela na autoputu kraj reke, gde zaista naleću na čun iz prošlosti u kome se nalazi odsečena ljudska glava. Zalud to prijavljuju policiji. Kad patrola dolazi do tog mesta, čun je već samo obeleženo stablo.

Po smrti svog dede, dokopavši se dedinog prstena, Bane se vraća na mesto kontakta i ne samo da se susreće sa deda Bodom, već susreće i keltske ratnike, koji pokušavaju da ga ubiju. Međutim, stvarni fizički kontakt ne postoji, pa koplje upereno u Banetovo srce prolazi kroz njega kao kroz maglu, ne povredivši ga, što navodi Kelte na ratnom pohodu da ga prihvate kao boga.

Šta se dalje događalo i kakve su u tome uloge dedinog prstena, tajanstvene darkerke Lee koja upražnjava paganske rituale i sestrinog verenika Dragana saznaćete ako do kraja pročitate ovaj izvanredni Neo – F - Roman.

Meho Krljic

Re: Orfejev prsten - Milivoj Anđelković (Solaris, 2023)

« Reply #5 on: 03-07-2023, 04:59:04 »

Pročitao sam Orfejev prsten, najnoviji roman Milivoja Anđelkovića, izašao ove godine za novosadski Solaris a što Anđelkovića čini „label-mateom“ sa piscima poput Stanislava Lema i Dena Brauna – neobično prikladno za knjigu kao što je Orfejev prsten, narativ koji sam autor opisuje kao Neo-F-Roman. Anđelković mi je ljubazno poslao ovu knjigu na čitanje i posedovanje na čemu sam mu najiskrenije zahvalan pa je red i reći da sam u ovih dvestašezdesetak strana pitkog ali ne i plitkog fantastičkog štiva uživao bez obzira na izvesne rezerve koje imam spram strukture i same, jelte, „poente“ narativa. Anđelković ima toliko izgrađen rukopis i sposobnost za kreiranje evokativnih slika da je ovo roman koji i bez stvarnog zapleta, pa i možda uprkos glavnom junaku najvećma lišenom delatnog suvereniteta, ali i nekakve dubine karaktera, uspeva da se ovaploti kao zavodljiva niska istorijskih maštarija i mogućih anegdota koje, opet, kreiraju jedan zaokruženiji iskaz o tom spoju istorije, mitologije i magije koga na ovim prostorima nikada nije bilo u manjku.
Anđelković je, naravno, jedan od najiskusnijih ako ne u ovom trenutku i dominantno najiskusniji aktivni pisac na domaćoj fantastičarskoj sceni. Rođen još 1940. godine, Anđelković piše, objavljuje i uređuje prozu još od kraja pedesetih i, kao diplomac Jugoslovenske i svetske književnosti neprekidno je aktivan i u materiji već duže od šezedeset godina. Anđelković je dete iz književničke porodice pa je možda i sudbinski bio predodređen da piše i bavi se pisanom rečju – radeći i u Službenom glasniku i u Književnim novinama – a to što je odabrao fantastiku, naučnu i onu drugu, kao primarnu formu izražavanja je verovatno zaslužno za to što je čovek ovako izgrađenog rukopisa i tečnog stila uglavnom prepoznat u okvirima fantastičarskog fandoma sa tek povremenim priznanjima koja će izvan njega dobiti.
Anđelković ima bogatu bibliografiju, možda tipičnu za autora njegove generacije, sa romanima, zbirkama priča i eseja, radio dramama i neprestanim laviranjem između hardkor žanrovskog izraza (u sedamdesetima su ga objavljivali pionirski mediji posvećeni SF-u poput Galaksije i Andromede) i mejnstrim interesovanja pa su tako brojni njegovi radio-projekti dokumentarističkog tipa („Zvezdani časovi“) posvećeni poznatim ličnostima srpske istorije, od Tesle i Pupina do Nikolaja Velimirovića i Gavrila Dožića.
Anđelkovića cenim zbog mnogo stvari. Jedna je da nikada nije utonuo u glib prostačkog Srbovanja i pustio da ga ponese matica novovekovnog otkrivanja patriotizma i slavne istorije a koja se uvukla u srpsku – uključujući žanrovsku – književnost nakon pada nenarodnog režima devedesetih godina prošlog veka. Iako je često i bogato baštinio ovdašnju istoriju i mitologiju – videti pod npr. „Naseljavanje Vizantije“ ili „Živopisi znamenitih Srba“ – Anđelković se držao sopstvenih interesovanja u ovoj materiji pa i ostajao upadljivo „naučnofantastično“ orijentisan, bez koketiranja sa populizmom.
Druga stvar je njegov impuls ka novom i istraživanju mogućnosti novih medija. Anđelković je, barem tako tvrdi njegova biografija, autor prvog domaćeg internet-romana, Savršen zločin, iz 1999. godine a koji je, uzgred i prvi domaći objavljeni roman koji tematizuje NATO agresiju na SRJ iz proleća te godine. Pomenuto Naseljavanje Vizantije je takođe roman inicijalno pisan na internetu, sa hiperlinkovanim poglavljima, a tu su i U senci boginje Izide, Dosije BREM itd. Anđelković je veoma zainteresovan za internet kao medijum i puno je i pisao o njemu izvan proznog dela svog opusa, a njegov sajt, www.amika.rs je postao neka vrsta eksperimentalne laboratorije na kojoj će se njegove ideje pomaljati, mutirati, interagovati, razvijati u narative, a koji će kasnije, često i decenijama kasnije postajati delovi njegovih novih romana ili zbirki.
Sa Orfejevim prstenom je upravo ovo slučaj. Začetak ovog narativa nastao je kao serija neke vrste fikcionalizovanih istorijskih eseja o starosedeocima ovih krajeva, pod nazivom Keltske hronike pre više od dve decenije, da bi roman dobio svoj današnji oblik njihovim spajanjem u celinu i ispisivanjem, recimo to tako, „avanturističkog“ centralnog zapleta koji će ih povezivati. Ovo se dešavalo iz među 2013. i 2015. godine a na Anđelkovićevom sajtu se još od Decembra 2015. godine može pročitati dobar broj poglavlja ovog romana. Ako ste, dakle, u poslednjh osam godina posećivali amika.rs, verovatno ste čitali delove ove knjige i, poneseni njihovom energijom, pitali se kako se sve to uklapa u celinu.
No, Orfejev prsten nije skladna celina i ovaj roman nosi sa sobom sve dobre ali i loše odlike teksta koji je nastajao fragmentarno, sa trenutnim piščevim nadahnućima i opsesijama, uz svest da će kasnije biti potreban pošten, fizički rad da se sve to sašije zajedno i narativu da zaokružena forma. Naravno, Anđelković je isuviše dobar pisac da bi krajnja verzija romana bila išta manje od zabavne, pitke istorijske fikcije presecane temporalnom naučnom fantastikom, misterijama vezanim za tajna društva i razoružavajuće „domaćom“ pričom o lokalnim, beogradskim istorijama i legendama. No, istina je i da ovaj roman, kako već rekoh, nema stvarni zaplet i da njegov glavni junak ima deficit karaktera.
Ovo u najmanje pola knjige nije naročit problem. Anđelkovićevo pisanje fragmenata narativa onda kada mu je odgovaralo i kada je imao vremena da se usredsredi na partikularna interesovanja znači i da dobijamo prvorazredne književne bravure u nekim segmentima. Domaća fantastika je poslednjih par decenija maltene fetišistički usredsređena na etnografsku fantastiku i tu se da primetiti jedan izrazit napor tematizacije istorije i istorija, determinisanosti sudbine ovih prostora na ime njihovih prošlosti a što, kao i svaki manir, postane dosta zamorno dosta brzo. Anđelković nije od ovog soja i njegovo zaranjanje u keltska verovanja, običaje, kretanja i društvene promene je osvežavajuće pitko, zanimljivo, bez tog pornografskog fokusa na preslikavanje slika od pre dva i po milenijuma na moderno stanje stvari. Iako citira mnogo istoričara i letopisaca, Anđelković u ovim keltskim hronikama piše u jednom ugodnom anegdotalnom ključu, nudeći stručno urađen dajdžest i ne gubeći se u detaljima.
I drugi segmenti prvog dela romana demonstriraju spisateljsku izvrsnost autora, sa povremenim poglavljima koja nemaju ni protagonistu ni, strogo gledano, radnju a koja opet nisu puka kontemplacija već serija smisleno povezanih slika koje bi mogle da stoje i individualno ali i u okviru ovog narativa imaju svoju funkciju.
Druga struja u romanu je praćenje zgoda i nezgoda porodice protagoniste Baneta koji je, da se zaključiti iz informacija u tekstu, stariji tinejdžer iz beogradskog urbanog jezgra u prvoj deceniji 21. veka, a čiji je deda, još uvek živ i u snazi, pravi rezervoar priča o ne samo Keltima i njihovoj istoriji, već i o Beogradu, i istoriji fudbala u glavnom gradu.
Roman isprva formatira odnos dede Bodislava i Baneta kao, jelte, odnos mistika i njegovog šegrta, i Bane zahvaljujući dedinoj otvorenosti za graničnu nauku i metafiziku spoznaje ne samo teoriju putovanja kroz vreme već i prolazi kroz konkretna iskustva ovog tipa. Kontrast srazmerno banalnog života Banetove porodice i avanturističkih zaranjanja u prošlost odiše jednom old school estetikom i iako se povremeno pominje i internet, čitav ovaj segment romana odaje utisak vrlo retro narativa, smeštenog na primer u šezdesete godine prošlog veka, sa karakterizacijama likova koje su starinske i jednom prijatno naivnom, nostalgičnom misterioznošću vezanom za tajno društvo Be-Ta sa kojim se Bane upoznaje.
No sve ima svoje granice, pa i nostalgičnost, i fer je reći da roman, iako pitak i lak za čitanje, ima podzapleta u višku. Čitava artiljerijska priprema vezana za društvo Be-Ta i njihovu manipulaciju vremenskim tokovima ne dobija svoju isplatu u drugoj polovini romana, a posebno investicija u likove deluje kao uzaud napravljena s obzirom da niko od njih ne figuriše u njegovom razrešenju.
Ovde dolazimo i do tog problema sa glavnim junakom koji je više skup instinkta i nagonskih reakcija nego što je karakter. Bane je i inače loptica kojom se kao u fliperu igraju sile što on ne može ni da ih pojmi, ali njegova reakcija na prilično dramatična događanja u njegovom životu je često svedena na najpovršniji nivo. Ovde pričamo i o činjenici da Bane dobar deo stranica u romanu provede živeći među Keltima u (daleko) predhrišćanskom periodu onog što ćemo kasnije zvati Beogradom i njegovom okolinom, a da je njegov život tu obeležen prepuštanjem da ga voda nosi i vrlo skromnim promišljanjem implikacija njegove sudbine, ali i njegovim reakcijama na erotske susrete sa ženama i njihovu pažnju. Roman od vrlo ranih stranica pokušava da postavi lik devojke Ele kao neku vrstu fatalne fiksacije za mladog muškarca i njegovi kasniji kontakti sa drugim ženama treba da budu neka vrsta iskrivljenih refleksija njegovog nikad realizovanog odnosa sa  njom, ali ovo na kraju daje vrlo slabu isplatu.
Sa jedne strane, sve žene su ispisane površno i bez stvarne intrige; njihovo odsustvo karaktera i svođenje njihove pojave na samo erotsku privlačnost bi bili prikladniji nekakvom modernističkom romanu smeštenom sasvim u rakurs glavnog junaka uz praćenje njegovih intuitivnih reakcija. Sa druge, pak strane, Bane bi i sam bolje funkcionisao kao takav protagonist, šćepanovićevsko-kafkijansko vozilo za nagone kome se stvari događaju i u koje čitalac može da sam upiše sopstvene kontemplacije. No, Bane, pogotovo u drugom delu romana, kao da treba da ima i obrise „everyman“ protagoniste koji se, prolazeći kroz jedinstveni set inicijantskih iskustava, transformiše u legendarnog heroja i, praktično obogotvoruje, a što za moj groš nije profunkcionisalo najpre na ime tog njegovog odsustva karaktera.
Anđelković ovde kao da je pred sebe postavio previše meta i čini mi se da ne pogađa svaku od njih sa istom preciznošću. Smenjivanje etnografskih poglavlja sa „avanturističkim“ sadržajem u prvom delu je lišeno očiglednog zapleta ali se čita kao priprema terena za drugu polovinu, no, drugi deo romana, koji je dramaturški jednostavniji, i sam pati od odsustva jasnog zapleta pa je otud i njegov rasplet, uprkos spretnom korišćenju snažnih metafizičkih prizora nedovoljno efektan. Bane, koji je od svog vremena – porodice, prijatelja, svog čitavog života – razdvojen sa više od dva milenijuma, koji se nalazi u zajednici čiji jezik ne poznaje, običaje ne razume i tretiran je prevashodno kao rob, i pre nego što shvati da je samo igračka kojom se igraju sile s onu stranu iskustvene realnsoti, na sve reaguje srazmerno flegmatično a ovaj deo romana je i vidno lišen dramatičnosti. Ovde nema konflikta, nema prevazilaženja, nema jasnih uloga i rizika, pa onda simbolika kojom Anđelković sigurno rukuje ostaje zaseban sloj prebačen preko dramaturški zapravo prilično ravnog pripovedanja. Finale romana u kome Bane konačno postaje deo istorije o kojoj je prvo samo čitao a onda joj svedočio zbog toga stiže donekle „veštački“ i imao sam utisak da Anđelković traži „metafizičkiju“ varijaciju na Powersova „Anubisova vrata“, ali da naprosto nije uradio dovoljno na rastu i razvijanju svog protagoniste da bi ovo uspeo da efektno plasira u finalu.
Slamka spasa je to da je Anđelkovićev stil uniformno pitak i elegantan, što u ogromnoj meri amortizuje to odsustvo stvarne drame i pomalo na silu konstruisan pančlajn. Ovo je na svakoj svojoj stranici roman lepih slika i teksta gde svaka reč i svako slovo imaju svoje mesto, sa dijalozima koji odišu pomenutim starinskim mirisom, ali su uvek brzi i efektni, i deskripcijama koje ne usporavaju čitaoca površnim ređanjem informacija. Anđelkovićev tekst je u svakom delu knjige živ i energičan, ali odmeren i podešen na brzi tempo pripovedanja i samo je šteta što jednaka pažnja nije posvećena makar karakterizacijama kako bi „ljudski“ sloj narativa bio na istom nivou sa etnografskim.
No, svakako nisam ovde da „ispravljam“ pisanje čoveka koji to radi duže od žezdeset godina. Orfejev prsten je roman koji mi je prijao i pored svih zamerki što sam mu ih uputio, koji me je držao i kvalitetom rečenice i ubedljivim oživljavanjem scena sa različitih vremenskih i geografskih pozicija. Anđelković nije jedan od onih pisaca koji pripovedaju „filmski“, što je relativno čest porok u žanrovskoj prozi, i Orfejev prsten od početka do kraja ostaje vrlo literaran tekst, sa uspelim umetanjem slika koje mu daju meru dokumentarnog. Iako ne do kraja savršen, ovo je ambiciozan roman zanimljivih tema koji bih preporučio svakom sa makar površnim interesovanjem za srpsku fantastičarsku prozu.

ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН - Нео-Ф-ромаН

ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН  - нео - Ф - роман 

СОЛАРИС, Нови Сад, 2023.

            ЗАРОБЉЕНИК ИЗ БУДУЋНОСТИ

            Може ли се живети у 21. веку и у прошлости?

            „ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН – НЕО-Ф-РОМАН“ догађа се у Београду наших дана, у 1937. години током великих победа над Челзијем и Интером и у 2. веку пре наше ере. Временска петља односи Банета код Скордиских Келта и он постаје заробљеник из будућности. Келти га укључују у свој свакодневни живот, у обреде, ратовања и љубавне авантуре, поштујући Орфејев прстен на његовој руци и вољу келтских богова да повежу прошла времена са различитим могућим будућностима.

Овде се објављује садржај романа, затим КЕЛТСКЕ ХРОНИКЕ које су саставни део прве половине  романа и делови друге половине романа.

С а д р ж а ј романа ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН:

I - ЗЕЛЕНИ ПОЛУМРАК 

1. Зелени полумрак

2. Битка за Делфе

3. Filing за моју darling

4. Смрт Бреноса Другог

5. A kind of magic

6. Трска од сто колена

7. Бермет је чудо

8. Пропаст панонских Келта

9. Челзи, Интер и чуда београдска 

10.  Петља времена

11. Река времена

12. Кондоров лет 

II - ТЕКТОСАГИ СЕ ВРАЋАЈУ У ЗАВИЧАЈ

13. Тектосаги се враћају у завичај

14. Срби и Келти

15. Велики форум Сингидунума

16. Друид из тамног вилајета

17. Велики мајстор гламура

18. Постмодерни  друид Мистер Ал

19. Цртежи из маште

20. Светлост и њена сенка

21. Богатство делфских трезора

22. Први прстен

23. Орфејев прстен

24. Проклетство делфског блага

III - ПРОЗИРНОСТ ЖИВОТА И СМРТИ

25. Прозирност живота и смрти

26. Сенка бореалног стуба

27. Венчање, други пут

28. Бела тачка

29. Мале награде, сурове казне

30. Елино срце

31. Чувари петље

32. Порука – питалица

33. Жабе и Аутаријати

34. Љубав и поседовање

35. Други прстен

36. Келти долазе

IV - ОРФЕРИКС

37. Орферикс

38. Белисле

39. Код Малог Шефа

40. Келти нападају

41. Друид бледа лица

42. Неуспела мисија

43. Тети

44. Каси

45. Либос

46. Једна мала свећа... 

47. Добро дошао, госпо`н Бане

48. Зелени зрак

<>   <>   <>

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

КЕЛТСКЕ ХРОНИКЕ - БИТКА ЗА ДЕЛФЕ

КЕЛТСКЕ ХРОНИКЕ - из фантастичног нео-романа ОРФЕЈЕВ ПРСТЕН

БИТКА ЗА ДЕЛФЕ

... пламени језици су лизали опљачкане заветне храмове Сикнијана и Сифнијана, Мегаћена и Тебанаца, Сиракужана и Крићана, када су борбени редови Келта обухватили храм Атињана. Најхрабрији су већ били на трему и нестрпљиво пребирали заветне дарове и украсне статуе, скидали златном гравиране штитове...

Буљуци жене, дечака и ветерана онемоћалих за борбу вукли су ковчеге пуне златних полуга, пехара, украсних предмета и накита, спуштајући се низ стрмину ка келтском логору. Облаци дима и чађи ковитлали су се изнад Делфа до врхова Парнаса и још више, у саме дубине тамног неба.

На падини изнад глава незадрживих варварских ратника бљештали су мермерни стубови огромног Аполоновог храма, обасјани сунцем и одсјајима пожара. По грчком предању пророчица Питија је обећала Грцима да ће их од Келта спасти «беле девице» и сам Аполон. И када је Келте од Аполонове  баснословне ризнице препуне злата свих грчких градова и Креза, пребогатог владара Лидије, делило још пола стреломета и само један, повијен и изранављен, ред хоплита пророчанство је почело да се остварује.

Паусаније пише да су са врхова Парнаса затрештали громови, а муње су бљеснуле таквом силином да су и мермерни стубови постали прозирни. У вихорном налету заплесале су снежне «беле девице». Келте је повила ледена олуја тукући их непоштедно у лице, Парнас се затресао као стари рундов када са себе отреса досадне буве а лавина камења, стена и читавих громада великих као палате сручила се на дугокосе келтске ратнике.

Грчки историчар и географ Страбон је забележио да су Келти склони  ратовању; раздражљиви су и спремни за битку кад су изазвани, без обзира где то било и када, па и због најмањег повода, ослонивши се само на своју снагу и храброст. Цицерон тврди да Келти нису знали за страх и да су били спремни да ратују и са самим бесмртним боговима. Веровали су да смрт не постоји јер душе прелазе у нова тела; већ се догађало да Келт поубија своју децу, жену, родитеље и себе да не би постали робови и да у новом животу буду слободни.

Грчки историчар Аријан потврђује њихову неустрашивост бележећи детаље о првом сусрету Александра Македонског са келтском мисијом, педесетак година раније. Негде на Дунаву, у земљи трачког народа Трибала, будући господар света је краљу Сирмији показивао чете своје моћне и непобедиве војске. Желео је да заплаши и са њим склопи војни савез да би се неометано посветио рату са Персијанцима. Тада је Александар упитао Келте да ли и њих плаши оваква, силна војска. Дугокоси ратници су се згледали, а фини траг осмеха улепшао им је лица.

- Нас би уплашило једино ако би небо пало на земљу - одговорили су, тврди Аријан.

На падинама Парнаса учинило им се баш то – да је пало небо. Први  редови ратника били су збрисани, други здробљени камењем; њихово оружје је први пут било немоћно.

Тада су из Аполоновог светилишта изашла четири дивовска, тешко наоружана ратника чија имена саопштава Паусаније: Хипорекс и Лаодок који су дошли из земље Хиперборејаца, затим Ахилов син Пир, освајач Троје и сам божански Аполон. Сваким замахом својих огромних мачева косили су десетине Келта као презрелу траву, дробећи грудњаке, пробијајући штитове...

У стравичној тутњави громова и стена, бљеску муња и страшних мачева преостали Келти су прсли куд који, панично се суљајући низ падину. Бренос, келтски краљ, очајан што је његова непобедива војска одједном преполовљена, пошао је у сусрет највећем и најстрашнијем од свих ратника, самом Аполону, оном кога је исмејавао, као и све грчке богове, јер не само да имају људски лик, већ и људске мане што боговима не приличи.

Три пута су укрстили мачеве и три пута је Бренос падао рањен. Сваки пут се поново дизао гоњен срамотом и очајањем.

Четврти пут Аполон није хтео ни мач да подигне. Само је прохујао поред њега бљештећи у дивном, златном оклопу, растерујући немилосрдним  ударцима његове најверније пратиоце.

Тамна громада Парнаса са вековима  невиђеном бљештаво-белом капом снега, онаквом какве су у далекој Галији,  наже се над Бреносом и он утону у црнило...

Миливој Анђелковић      

http://www.amika.rs/

amika@verat.net                  

 

СМРТ БРЕНОСА ДРУГОГ

Бреноса, изранављеног, пораженог и осрамоћеног, прихватили су његови преживели саплеменици и подигли на коња. Клатио се, привезан за седло, тонући у мрак и израњајући на светло дана да види остатке своје до тада непобеђене армаде, расуте низ падине Парнаса као перле са покидане огрлице.

Заноћили су касно и те ноћи само су две старешине дошле да се поклоне краљу, честитају ране и понуде му његов део плена, «ослобођеног» из делфских трезора јер су Грци не само злато већ и богове држали заробљене у храмовима. А знано је одувек да су богови створили злато за људе, као земаљску светлост и сунце, да стално сведоче о њиховим присуству...

Бренос их је похвалио и од првог узео само два масивна, златна прстена са иницијалом бета. Другом је препустио све драгоцености које му је понудио; ни он, као ни богови, није примао превише дарова јер то обавезује и њега и дародавце.

Док су му друиди превијали мелеме на тешке ране Бренос је слушао  како крај његовог, краљевског шатора посрћу закаснеле групе изранављених, уморних и гладних, побеђених ратника, праћених буљуцима жена и деце...

Нашли су га ујутру, са његовим кратким, галским мачем заривеним у врат. Глава му је била скоро одсечена, као код лоше закланог говечета.

На овнујским кожама натопљених краљевском крвљу сјакатали су комади дебеле златне огрлице – раскиданог владарског торквеса; у изврнутој кациги, пробијеној једним страшним ударцем Аполоновог мача – два масивна прстена. На печатнику једног је било урезано грчко слово бета, на другом исто слово, само окренуто на супротну страну, оба стилизована у змију која гута сопствени реп. Заједно, са празнином која их је раздвајала

наговештавали су прелом у бесконачности времена и сумњу у вечност.

Стари историчари наслућују да је то прстење са иницијалом свог имена Бренос одабрао баш зато што симболишу његову судбину. Валерије Максим каже да је те ноћи Бренсову руку водила воља богова и да га је стигла казна за покушај освајања и скрнављења Аполоновог  светилишта у Делфима. Полибије то потврђује, а Тит Ливије и Цицерон препоручују да се Полибију увек поклони пуно поверење јер је он „bonus auctor in primis“.

Сахранили су га брзо и оскудно – Парнас је био близу, ране незацељене. Акихориос, Батанат, Комонториос, Леонариос и Kутарис – сви „reguli“ – мали краљеви, симболично су поделили делове владарског торквеса да их пренесу на своје огрлице. Бреносов краљевски део плена је подељен: златници су припали Белгима са Атлантског океана, скупоцене зделе, пехари и кипови Вoлсцима из велике заједнице Боја, украшено оружје и накит братски су поделили Таурисци и Тектосаги – мач по мач, штит по штит, прстен по прстен.

Затим су се колоне ратника и кола истегле  у неколико праваца, као опасне змије које беже у магле даљина.  Бренсово обећање да ће освојити неизмерно благо Делфа делимично се остварило; и поред тешког пораза, првог који су Келти доживели, опљачкани су трезори неколико грчких државица и кола су шкрипала а коњи посртали под тежином златних полуга, украсних предмета и жутих, сјактавих фигура и кипова...

Миливој Анђелковић           

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

ПРОПАСТ ПАНОНСКИХ КЕЛТА

Ни Бренос, ни сви краљеви пре њега, нису испунили најважније обећање, оно због кога су њихови очеви, и очеви њихових очева, напустили Галију пратећи лет птица – да ће негде на истоку или југу наћи нову, лепшу и бољу домовину.

Један део Келта Комонториос је повео даље, до Тилиса и планине Хемос. Други, под вођством Леонариоса и Кутариса прелази у Малу Азију и насељава се око реке Халиос.

Трећи („шака јада“, каже Јустин у II веку н.е. поредећи их са непрегледним масама људи, жена, деце, стоке и лаких двоколица које су кренуле ка југу), на челу са Батанатом, вратили су се преко Епира и Македоније, „Батанатовим пролазом“, испод планине Скорда проживели више деценија па долином Мораве стигли до Подунавља. Ту су се и населили а група која се задржала десетак километара од ушћа Саве, на месту прастарог града Синга, оснива нови град.

Тектосаги су отишли најдаље – онај део племена који није отишао у Фригију дошао је до ушћа Саве и три дана већао на заравни испред данашњег Калемегдана – на оном истом месту које ће, девет векова касније, Римљани назвати Великим форумом Сингидунума. Јустин је записао да су тада одлучили да се врате „in antiquam patriam Тоlоssem“ – у стари завичај Тулузу јер тамо „реке теку у најбољим правцима“ а птице се враћају сваког пролећа...

Да ли је у тој чежњи за домовином садржане и критичка  примедба на рачун Саве и Дунава данас је неизвесно – Јустин то не објашњава. Тек Тектосаге су се вратиле у завичај и делфско благо – накит и необрађене полуге племенитих метала – поклониле су свом светилишту у Тулузу, заветном храму целе Аквитаније, не би ли умилостивили богове да их поново приме под своје окриље, у најлепшем крају од свих крајева. Страбон то потврђује и бележи да је богатство тог великог келтског светилишта било баснословно – 15.000 таланата! Изгледа да пред толиким богатством ни келтски богови нису могли да буду равнодушни – од свих јадранских и панонских Келта само је тај део Тектосага поново пронашао домовину.

Јустин, Полибије и Тит Ливије сведоче о злој судбини других Келта. Бројна и моћна племена, готово сто миријада (1.000.000) људи, жена и деце, од чега најмање тридесет миријада (300.000) мачева, отишли су из Галије спаливши домове да неодлучни не би имали где да се врате и кренули на пут без повратка, пратећи лет птица.

У старом веку, када су људи већином били високи око 160 сантиметара, Келти са својим стасом од преко 180 сантиметара, издужени високим, сјајним шлемовима са великим роговима или фигурама орла, вука, медведа и бика, мора да су личили на дивове, на ратнике пакла, на казну неба у виду варварске најезде.

Вергилије се диви овим крупним и снажним, лепим, храбрим и моћним варварским ратницима који су опседали Рим, седамдесетак година пре но што ће потомци њихових рођака укрстити мачеве са грчким боговима и самим Аполоном: код сваког блистају врхови два алпска копља у руци и галски мач за појасом, дуги штитови им заклањају орјашка тела огрнута кабаницама опточеним златом, светла коса им вијори на ветру откривајући грла бела као млеко и украшена богатим огрлицама – торквесима.

Други су записали да су знали голи, само са оружјем, да крену у борбу, дивљајући и рушећи све пред собом у славу својих варварских богова. Трећи бележе да су хиљаде Келта долазиле тихо и мирно, годинама живеле заједно са староседеоцима слободно се мешајући, помажући им у сточарству, учећи их употреби гвожђа, маказа и кљешта, витла, металног рала, каменог млина и штављењу кожа и помажући им у ратовима, понекад чак и против других Келта. Онда би се наједном сакупили, све своје натоварили на кола и коње и кренули даље на југ, као позвани неким изненадним, само њима чујним зовом свог народа.

Нову домовину нису нашли. Истопили су се, одбачени од људи и богова, у непрекидним сеобама и борбама. Јадрански Келти у Етрурији, Италији, илирским земљама Дарса, Истрија, Ардијера, Брига и трачких Трибала. Панонски (балкански) Келти у Панонији и Дарданији, Тракији и Македонији, Епиру и Грчкој, Фригији и Галатији, Малој Азији и Египту.

Последњи их помиње Плутарх наводећи да су се борили, као најамници сиријског краља Антиоха, у битци на Нилу, готово век и по пошто су пошли из Галије. Антиохова војска је била тешко поражена. Многи су остали на бојном пољу а бројни заробљеници су принети боговима на жртву и спаљени на ломачама. Египатски свештеници су забележили да су ломаче недељама гореле на обалама свете воде, све у славу богова...

Миливој Анђелковић         

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

ВЕЛИКИ ФОРУМ СИНГИДУНУМА

Записано је да се на раскршћу данашњих улица Кнеза Павла и Кнез Михаилове некада, у доба Римљана, ширио Велики форум Сингидунума. Његово име наговештава да је постојао и други, мањи, који је током векова постао неважан па му се више ни место не зна. Претпоставља се да се налазио на простору између Сахат-куле, Споменика захвалности Француској и градских опкопа дуж југозападног бедема, оног што се мало даље обрушава у Саву; тамо где данас деца хране веверице памтећи стреловито прелетање чупавог репа између ниских грана. Тај мањи форум је први, саграђен да буде Први и Велики. Али, као и обично, будућност је била другачија него што су то људи очекивали, претпостављени правци историјских мена још једанпут су се показали као заблуда. Саграђен исувише близу одбрамбених бедема он је, упоредо са развојем града и његовог каменог, неосвојивог бастиона – тврђаве на белој, кречњачкој стени – све више улазио у састав војног објекта, добијао одбрамбена обележја и престајао да буде форум.

Угажена пољана на ивици града, место на коме је била сточна пијаца и где су се окупљали дошљаци и трговци, лопови и војници, постепено је добијало обележја трга да би се претворило у Велики форум Сингидунума. Сточна пијаца је померана даље на југ, негде у околину данашњег најужег градског центра – прво на Теразије, потом још јужније, тамо где је данас парк уз Народну Скупштину, а касније, све до Другог светског рата, на простору изнад железничке станице, оном који данас заузима Хајдук Вељков венац са дугачким низом сивих, масивних зграда железничке дирекције и уским паркићем са обе стране Немањине улице. После рата, сточна пијаца је годинама била уз саму Кланицу, на падинама Карабурме према Дунаву. Ако се историја опет буде поновила ту негде треба тражити центар будућег Београда. Но, шта после тога? Јер Београд је протерао та четвороножна створења јаког воња и уочљивих излучевина. Данас се стока продаје у Обреновцу, Барајеву, околини Панчева... Где ће бити тај далеки, будући центар? Или је ова дисперзија његовог језгра, самог срца града, тек предзнак умножавања велеградских функција које развија и руши будући мегалополис?

У време када су групе Келта, касније назване Скордисцима, одлучиле да се населе недалеко од ушћа Саве у Дунав, на развалинама неког старог насеља  (на простору данашње Вишњичке улице на Карабурми, постојали су тада земљани опкопи и полуземунице домородачког насеља Трачана, Илира, Синга и Синда), будући Велики форум Сингидунума још није био ни сточна пијаца. На тој травнатој заравни, раскрсници ветрова, келтско племе Тектосаги раседлало је преморене коње, поскидало бисаге пуне опљачканог делфског блага и три дана се одмарало и одлучивало да ли да ту остану или иде даље. Простор су прекрили шатори од овчијих кожа, ватре које тињају и, мало са стране, велика колиба друида. Била је подигнута изван логора и окренута ка обалама река. Да ли су друиди Тектосага већ тада знали да се овде неће задржавати дуже него што је то неопходно да се одморе коњи и да својој промисли прибаве атрибуте одлуке богова? Или су се препустили  ширинама видика са белог брда изнад две моћне реке, да их ово место не очара толико да не могу да оду даље? Да ли је случајно што је један слепи зид шатора био окренут ка граду иза њих а други према југу, тегобном Батанатовом путу, Епиру и Атици, према Делфима и врховима Парнаса где су столовали хеленски хероји и богови са којима су Келти, недавно, укрстили мачеве и први пут били поражени? Широк, овални улаз колибе и читава унутрашњост били су отворени према западу, будућем правцу њиховог кретања „по вољи богова“, ка крајевима где сунце одлази и где се налазила њихова далека, тој генерацији само из прича позната домовина – Аквитанија.

Три дана су друиди, чекајући да се богови изјасне, сакупљали траве и спаљивали их на малим заветним ватрама неповерљиво њушећи миомирисе биља и воњ ветрова који су се ту укрштали. Први, северни обарао им је шаторе и заносио коње носећи ледени дах Карпата и мирисе снега које су већ заборавили; други, источни и црноморски, био је пун хладног озона непрегледних шума; трећи, јужни, подсећао их је на пораз на падинама Парнаса и тегобне дане бекства; четврти, западни, блажио их је доносећи спокој сунца на заласку и присне, познате мирисе непрегледних равница Паноније, долине Рајне и Галије...

Јустин је записао одлуку богова – Тектосаги су поверовали овом последњем ветру и вратили се „у стари завичај Тулузу“. За њима је остала угажена трава, гомиле суве коњске балеге, црни кругови у којима су гореле ватре, полусрушена друидска колиба отворена према западу и касније створена навика да се ту, изван града, на раскрсници четири ветра, бирају и купују коњи.

Данас, наравно, нема ни најмањег трага тих прадавних времена. Али понекад, зими, изнад мокрих кровова као да се укрсте два ледена ветра: ваздух се ускомеша и готово очврсне од хладноће а кровови се у тренутку прелију глатком, сјактаво-модром глазуром леда... Посетиоци пицерије „Снежана“ чији су замагљени стаклени зидови на самом раскршћу, окренути на север и запад, тврде да се тада сваки стаклени зид оспе другачијим шарама мраза а госте обузима немир и жеља за одласком док се ледени дах далеких простора шири између пултова и ниских столова. Тада није свеједно да ли сте се затекли баш ту или само блок-два даље. Чак ни пица коју управо једете уз северни пулт није иста као она коју можете појести само два корака даље, уз други, западни зид ресторана...

И док ножем черечите врућу пицу „Четири годишња доба“ и испијате кратке гутљаје београдског пива, можете видети како се тешке, мокре пахуље снажно ковитлају и налећу на стаклени зид а лапавица средином Кнез Михаилове пршти налик на безброј малих гејзера – као да невидљива колона коња каса врхом калемегданског гребена, па низ Саву до првог газа, негде око Обреновца или чак Шапца...

Миливој Анђелковић       

http://www.amika.rs/

amika@verat.net

ПРОКЛЕТСТВО ДЕЛФСКОГ БЛАГА

О богатству делфских трезора множиле су се легенде по целом античком свету – у подграђима полиса у Средоземљу, под шаторима Персије, у таборима степских ханова, земуницама магловите Паноније, крај димљивих келтских огњишта на обалама Рајне...

Херодот, вођен инстинктом историчара који развејава плеву легенди до  зрна истине, наводи бројне поклоне које је Аполоновом светилишту и Питијином пророчишту послао Крез, пребогати краљ Лидије. Подужи су спискови златних ваза, амфора, свих врста накита и полуге од драгоцених метала, оружја и ковчежића пуних златника и сребрњака... Али његов хвале достојан напор само је дао нов полет још опширнијим и маштовитијим причама...

И пре Бреноса освајачке војске су покушавале да се домогну овог блага. Ксерксу, у 5. веку пре нове ере, то није успело. Фокиђани су 356. године пре н.е. искористили Трећи пелопонески рат (светски, како су га антички аутори звали) да продру у Делфе и опљачкају део блага из више малих храмова – трезора грчких полиса. Осамдесетак година касније то је успело и Бренсовим Келтима.

Али највредније ризнице Делфа, оно право језгро светог блага, није угледао ни један освајач. И Фокиђани, као и Келти, морали су да се задовоље тек његовим мањим делом.

Међутим, и тај мали део био је баснословне вредности, а сваки комад тако усклађених облика и савршене израде, да је и то било довољно за приче широм тадашњег света.

Келтска златна посуда са ликовима богова 

Грчки антички златни шлем

Страбон, позивајући се на Помпејевог пријатеља Посидонија из Сирије, детаљно описује ризницу келтског храма у Тулузи, завичају Тектосага, који су се из Делфа вратили у Аквитанију. Његова разматрања каснији историчари различито процењују – док једни тврде да он основано алудира на могућност да су језгро тог блага Тектосаги донели из опљачканих делфских храмова, други сматрају да он искључује ту могућност. Међутим, његово запажање о „проклетству делфског блага“ које се наставило и у келтској Аквитанији, прихватили су сви историчари тумачећи чињенице на сличан начин.

Бренос је присвојио део светиње која је у целом античком свету сматрана 

sacro-sancta. Због тога га је снашла зла коб – извршио је самоубиство, његову руку водила је воља богова. Валерије Максим је још оштрији: „Војвода галски Бренос дигао је руку на себе вољом божанства јер је намеравао да освоји Аполонов храм у Делфима“. Дакле, није кажњен због оног што је учинио, већ због оног што је намеравао да учини – његова жеља је очигледно била такво безумно светогрђе да и оно што је учинио бледи пред њом.

Слична судбина ће задесити и бројна келтска племена која ће нестати у сталним борбама и вечним сеобама са краја на крај тада познатог света. Изузетак су они који ће се касније назвати Скордисцима – населиће се дуж десне обале Дунава и у Поморављу и изградити Сингидунум. Или је то казна која им је одређена?

Део Тектосага се вратио у завичај и завештао благо келтским боговима. Да ли је одрицање од толиког блага била воља богова? Биће да је између келтских и хеленских богова постојао споразум – није важно који су богови у питању, битно је да је благо остало ван људског домашаја...

Фатум „проклетства“ не завршава се на Бреносу и Келтима. Он се као куга шири на сваког ко је покушао да присвоји макар и део тог блага. Тако је казну богова искусио и римски генерал Цепион, поносни освајач Аквитаније. Опљачкавши келтски храм у Тулузу он је, с правом победника, благо сместио у своју личну ризницу. Историчар Тимаген сведочи о „проклетству неба“ које га је потом снашло – он и његове кћерке умрли су у највећој беди и срамоти...

Много векова касније историчар Бранко Гавела подсетиће на ова већ заборављена тумачења. Схватајући „проклетство“ као могући идентификациони знак за опљачкано из делфске ризнице, он наслућује елементе занимљивог проблема и поставља бројна питања на које више нема јасних одговора.

Није ли то она нит која ваља пратити да би се назрели широки простори на којима је могућа истина? Лук који прошлост везује са будућношћу? Где је ту садашњост? Празнина између два шкрипава краја напетог лука? Играчка на затегнутој жици која сваког часа може да буде одапета?

Када се Нарцис родио, стари Тиресије је прорекао његовој мајци: „Син ће ти доживети дубоку старост ако никад не упозна себе“.

Али, зар не би тада убио (побацио, ха, абортирао!) легенду? Да ли би тада уопште постојао? Јер, ко би данас знао за то необично име – Нар–цис?

После свега, који је ту могућан одговор? И чему? Може ли његова трошност  да опстане у вечности већ дефинисаних питања?

Миливој Анђелковић         

http://www.amika.rs/

amika@verat.net